ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ

Напомена аутора: Прича је објављена у антологији ратних прича која је добила наслов по њој - ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ, јуна 1993. године. Написана је крајем 1992. и почетком 1993. године. Тада сам често писао за Радио Београд – Драмски програм, највише за емисију Звездани часови, и сарађивао са њеним уредником Јованом Ђурићем – Џонијем. Он је био родом из Двора на Уни и сваке недеље су долазили његови земљаци, и сусретали се са њим, тако да сам често и ја био присутан. Доносили су забрињавајуће вести из Двора и Крајине, као и новине крајинских општина, које су се, из месеца у месец, претварале у ратне билтене.

        Сећам се тренутка и кључне реченице из које је, и због које је, настала ова прича.

Јован их пита: - Па добро, како се припремате за одбрану, копате ровове?

И чујем одговор: - Само смо продубили старе, оне из прошлог рата - опет нападају из истих праваца и села, као и пре 50 година…

        Осим две главне личности и чича Стојана, који су у себи сажели особине и одлике више особа, као и легенде о два брата и богињи која је ауторова фикција, све остало је засновано на стварним догађајима из прича Крајишника или из крајинске штампе 1992/93. године.  

М. А.

Миливој Анђелковић

ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ

1. - СМРТ ЈЕ БИЛА БОЉА

Све гори. Не само куће и воћњаци, стока и људи... Кажем ти, у овом рату све гори...

Гледао сам како пламте телеграфски стубови дуж друма, налик на пламене ускличнике. Као неки знаци, шта ли? Упозорења, претње или опомене? Или смо то, можда, стигли и до самог краја азбуке смрти?

Пламте стубови, а када им се средина претвори у пепео и они клону у ватромету пламених угарака и варница, ватра наставља свој незаустављиви ход по жицама. Оне се трзају, грче и, зачудо, пиште, као да су живе, али и даље висе у ваздуху; неће доле на овакву земљу. Јер, кажем ти, овде и метал гори. Све гори.

Букте зидови, пламти земља, па и сам камен-самац, осмуђен и врео, одједном почне да се пуши. Поред мене - зид, полуразрушен а још висок, постојано гори слабим, плавичастим пламеном, као из ацетиленске лампе. Изгледало би да то добре виле и усамљени духови своје коло воде да стално не трескају мине померајући земљу и свест, да ужурбано не везу грозничави рафали стежући нам утробу у грчевиту песницу, да се не чује тресак бомби и узвици, победнички или самртнички, никад се неће сазнати који...

Једна мина долеће уз претеће зујање - чим је чујеш, добро је, није те погодила - и тресну поред зида. Попадасмо, што рефлексно, за спас главе, што од страха И треска. Када смо се дигли, зид још стоји, али сад се пуши, црн и угашен. Нема више оног чудесно прозирног сјаја и игре вилинских језичака...

Кажем ти - овде чак и ватра гине, једна смрт уништава другу... Да се у сам камен-станац преметнеш, тешко да би се спасао...

• • •

Страва рата почиње у селима. Градови су сабласни и најчешће пусти, зграде изгореле или опљачкане, неживе. У селима свако двориште је још увек пуно тек прекинутог живота. Главна кућа је убијена, спљескана по средини па спаљена, испроваљиваних бочних зидова, пуна скршених цигала и раскиданог бето­на. Још се распознаје зид купатила са остацима светлоплавих плочица, са друге стране виси распукнут прозорски рам са полуизгорелом завесом. У дворишту преврнут трактор без је­дног точка, иза њега безоблична гомила опрљених цигала. Свуда се шири тежак и густ задах лешина стоке које се распадају. А на средини, као мали олтар, угао терасе са сачуваним керамичким плочицама и лепом оградом од кованог гвожђа...

Поред безобличне гомиле цигала нешто се миче. Прилазимо опрезно, пред нама невољно измиче свиња оставља­јући већ растрзану лешину телета. Од задаха кривимо уста, Сима нагло узмиче и тада одјекује прасак, земља и траве дижу се у небо, гелери звижде а Сима пада као пресечен, зачуђеног лица, као да се управо досећа шта би то могло да буде и нестаје у високој трави.

- Натраг, само пажљиво - виче командир.

Лагано се извлачимо, корак по корак, трудећи се да погодимо отисак своје стопе у трави.

- Санитет - виче други глас. - Хало, санитет, један тешко!

Гледамо се - сви смо ту, бледи, издужених лица, зачудо

неповређени. Сима се не чује, оданде, из високе траве, као да нешто пулсира у тишини. Двојица одлазе са шаторским крилом, зној им се слива дуж обрва од напетости и врућине. Чујемо како псују, затим се враћају високо дижући ноге, Симина глава

беживотно виси са ивице шаторског крила, шкрипе гуме санитетског комбија у заокрету, са треском се раскриљују задња врата...

- Отворили му утробу - каже један од оне двојице и од­махује главом, гадљиво збрчкана лица. Руке отире крпом, али на надланици остаје велика мрља, крв се упила у суве поре коже.

- Сада си обележен - кажем у наступу неке изненадне веселости, јер, преживео сам, ја сам могао да будем тај кога управо носе у белом комбију, без свести, уроњеног у сопствену, згрушану крв.

Он престаје да брише руке и пажљиво се загледа у мене:  - Је 1' ти то призиваш неку несрећу, момак?

Поглед му је некако тежак и зао. Иза њега видим како постављају таблу - МИНИРАНО!

У трену се трезним од тог пијанства веселости. Овде, у наручју смрти, свако њено призивање схвата се много озбиљни­је и теже него у обичном животу.

- Шалим се - кажем. - Само се шалим...

- И нашао си баш са мном да се шалиш? Све си около пре­скочио, и већ зајебао, па сад дошао ред и на мене?

- Идемо, момци, идемо - наиђе командир. - Шта ту, вас  двојица... Хајде, хоћеш да нас ухвати мрак?

Идемо у групама, ивицом пута, уперених аутомата на обе стране. То се зове генерално чишћење насеља. Ударне јединице су раније прошле, около се још диме јучерашња жаришта отпора. Лево тиња издвојена група кућа; густ, смоласт дим вије се изнад поља као велика црна перјаница. Српске куће разорене су и спаљене још пре месец дана, преживеле су само хрватске, сада су и оне начетог крова и проваљених зидова. Пролазимо поред низа посивелих рушевина, између крњих зидова испреплетаних гвозденим шипкама, комада бетона и већ слеглих гомила шута. Све је аветињски пусто, само понегде промине заплашена живина, скривајући се у високој трави.

Између рушевина прикључује нам се група која је пре­тражила куће са леве стране. Испод мишки носе кутије кекса и миришу на алкохол. Једног од њих добро познајем, пријатељи смо:

        - Како је, Стево? Има ли што?

- Хрватске куће - каже. - Празне и исељене. Чак су и распећа поскидали, још се виде Исусове сенке по зидовима. Само мало кекса и заборављеног Штока... Хоћеш мало?

Пијем у два-три крупна гутљаја и осећам како ме пали изнутра. Ветар мења правац и она смоласта перјаница надвија се над нама, као црни покров. Поља и рушевине играју у магли и сва та бестијална топографија рушевина љуља се око мене, а још више у мени, не само од наглог пића...

Игралиште месног фудбалског клуба изровано је гусени- цама, кратерима од граната и траговима тешких возила. Стативе су поломљене и делимично спаљене. На дугачкој згради свлачионице затворена су врата, а отворен прозор.

- Потезна мина, к'о бог - каже Стеван искусно. - Не дирај врата! Овако ћемо, сигурно је сигурно!

Вади бомбу, извлачи осигурач и убацује је кроз отворен прозор. Зграда задрхти, отвор прозора бљесне.

- Сад може - каже Стеван. - 'Ајде момци, кроз прозор! Ту је чисто, даље видите!

Убрзо, момци пажљиво износе мину. Провидан, најлон­ски конац је био причвршћен за врата, затим горе за зид па за осигурач - чим отвориш, конац се затеже и извлачи осигурач...

- Ето, шта сам рекао! - хвали се Стеван и окреће нам леђа, без снебивања, да се почасти из чутурице.

Унутра, све је отворено, са искривљених тушева висе исечени конопци, под је прошаран тамним мрљама...

- Мајку им њихову - жести се Стеван - да им ја мајку мајчину!

Последња врата су закључана. Нема прозора, само уски ветилациони отвори и тишина. Стеван скида бомбу и уз нашу помоћ тешко се диже до врха отвора.

- Какав задах - каже. - Људи, ово није нормално.

Проверава ширину цеви - таман за кашикару.

- Спуштајте га - каже командир. - Ти би све бомбом.

Силази!

Лагано га спуштамо, још стиска кашикару, очи су му израсле и преко лица, беоњаче се закрвавиле жилицама:

- То није смрад, људи! То је нешто јаче... Нека мржња... Зов на освету…

Одводим га устрану, рука му се тресе и цигаретом не може де погоди пламен упаљача.

- Бомбом то треба - каже. - То је нешто, не знам, нешто страшно...

Узимам му кашикару из шаке и скидам чутурицу, али она је празна:

 - Одмори се мало - кажем. - Не ваља ти овако...

Он гледа негде кроз мене, заборављена цигарета му се дими међу прстима. Изнад села се ковитла густа перјаница дима, једна кућа почиње да пламти и прозирне варнице лете у празно небо.

Из зграде излази неколицина, жудно удишу ваздух, један се издваја устрану згађена лица и пљује у траву.

- Шта је то тамо? - питам.

Само одмахују руком. После чујем - десетак иска- сапљених лешева, међусобно повезаних жицом провученом кроз ушне канале; исечене уши, носеви и полни органи набијени су им у уста ... Сва њихова свест, сећања и умећа, сва виталност и снага, сва моћ тела, данима се претварала у огромну, отворе­ну, вриштећу, живу рану. Ужас и смрад лагане, мученичке, нељудске, сувишне смрти...

- Како си знао? - питам Стевана. - Задах, добро, то нешто казује. Необичан задах, разумем, Али ти си то знао!

Стеван ме погледа оним његовим огромним очима и не знам да ли је уморан, пијан, тренутно откачен или коначно изгубљен, за себе и за нас...

Јуче смо обојица видели како је онај нови добровољац, коме су побили породицу, одједном ускочио међу заробље­нике, са два кратка рафала натерао обојицу стражара да се склоне и затим пуцао у месо, у тела и главе, у ноге и руке, у врискове и запомагања, у молбе и шкргут зуба око себе док није ис­празнио оба састављена шаржера...

А пре неколико дана, опет смо били заједно, из жбуна се бешумно, као велика кобра, уздигла пушчана цев са тром- блоном на врху. Покушали смо да реагујемо - тромблон  експлодира у телу као и у тенку, транспортеру или кући... Стеван је обојицу разнео бомбама - једног одмах, да се спасемо,  другог после кратког премишљања, ваљда из сажаљења. Или можда из неког свог извитопереног чистунства - све што је већ изван живота тако треба и да остане... Јер, нама се смрт не догађа, она траје, вечна и бескрајна, једина која нас све, смирено и подједнако, дочекује. И понекад она постаје божанска, лепша и боља...

Мада, у ствари, не знам... И што сам дуже овде, као да сам све даље од свега овога...

- Стеване - питам га, тресем за блузу, уносим му се у оне велике, изгубљене очи да видим шта се крије иза њих. - Стево, шта ћеш сада, Стеване, како ћемо даље, Стеване, Стево мој...

А он ме одгуркује руком и не одговара. Тек, после, када се и ја, и све око мене и у мени опет некако смирило, погледа ме оним својим очима и каже одлучно, као да је све до тада о томе премишљао:

- Бомбом, него шта! Бомбом!

2 - КАКО СМО КОМШИЈЕ НАШЕ НАЉУТИЛИ

Смрт је изненадна, брутална, нељудска, сурова и насилна, прерана и непотребна, понижавајућа, лепљива и смрадна, а затим постаје жалосна, већ виђена и свакодневна, нешто што се догађа другима, осветничка, само за поражене...

А тек мириси, онај задах смрти и страха! Кажем ти - запаљену кућу можеш описати и снимити, и ропац самитника, и пиштање полуугушене стоке, и начете лешеве згомилане поред пута, и оне искасапљене зупчастим ножевима и кукама, секирама и чактарима, гранатама и минама свих врста, гелерима "корњаче" и концентрисаним "поливањем" дугог рафала... Свако од нас може да ти припреми повећу енциклопедију свих врста и облика смрти... Али мириси, онај задах смрти и страха! То ти нико не може пренети, описати, снимити, осим... Али не, желим ти да никад, заиста никад и не сазнаш...

Јер, кажем ти, смрт је смрад и страх је смрад! Безброј најразличитијих, тешких, грозних и невероватних смрадова. Као да се тада, коначно, ослобађају сви тешки задаси бића и живота, све оно што је деценијама стварано у најдубљој унутрашњости црева и жлезда, после свих радости и брига, мука и патњи, знојева и сокова тела... Зато је моја највећа жеља за тебе: сазнај све, осим тога...

 • • •

Први пут сам их видео из аутобуса, на обали Сане. Седели су око димљиве ватре, под великим шаторским крилом разапетим између аутомобила. Низ прозоре аутобуса претицали су се цуркови воде и помислио сам како им је излет свакако пропао, ово се неће скоро разведрити... Иза кривине, аутобус се мимоишао са путничким аутомобилом запљуснувши га водом са друма - у оку му је остала нејасна слика кофера, корпи и завежљаја који су киснули на препуном крову. А одмах иза њега - десетак аутомобила претрпаних људима и стварима опрезно се пробијало кроз кишну омаглицу равномерно разма­хујући брисачима.

Шофер успори, у аутобусу замре сваки разговор, људи су се нагињали загледајући кроз мутне прозоре. Колона је проми- цла, само се чуло хујање мотора и прштање воде под точковима. Кроз занемели аутобус оте се само један глас:

- Зар опет, бог те твој!

Окренуо сам се да их испратим погледом и видео како нестају један за другим, као да се топе у измаглици која се спуштала низ обронке Козаре. Аутобус убрза и у тишини се зачу само једна реч, као уздах некога ко је управо бацио тежак камен у реку која неповратно отиче мимо његове воље - кратко и мукло, босански:

- Јјја!

Босански Нови је кључао: ужурбане избеглице, збуњени мештани, путници који се још увек надају наставку путовања, војна возила. Повремени рафали из даљине и непрецизно гађање моста минама које су прштале у реци допуњавали су слику -  тамо, преко реке, несумњиво је био рат...

Имао сам среће - предвече, у гомили сретох прво познато лице - Јован, стричев познаник из Двора, до скора про­фесор, сада подбуо, необријан, црн у лицу...

Већ после пола сата све сам знао: како су камионима ушли у Двор (фурије, разумеш, пуни оружја и шарени као ускршња јаја), заузели центар и искачили шаховнице (јебо их ти, онако коцкасте, зато се и каже - свака коцка хоће да се боцка), а они се повукли, неко у Нови, а неко, богами и у шуму (као оно '41., разумеш, исто), да је војска заузела позиције испред Двора (али све је то некако мекано, онаква техника, људи, све, па ништа) и да ми је стриц остао у Костајници, где би другде, ако и он није побегао, али он то не мора, зашто би...

Разумео сам шта је хтео да каже: стрина је била Хрватица и то једна од оних жешћих, па сада, када је шаховница свуда око ње, а хрватска воља и власт подупрта оружјем...

Али неће дуго, каже Јован, у Крајини неће дуго...

- Па шта ћете сада - упитао сам по инерцији и схватио дис­танцу коју је оно "ви" подразумевало. - Мислим, шта сада може да се уради?

То је већ било боље, а још увек необавезујуће за њега. Лебдео је негде између два света - њих, избљунутих из рата и свог, мирнодопског, из кога је тек пре неколико сати дошао.

Али Јован се није обазирао на језичке финесе:

- Враћамо се, него шта. Жене и деца остају овде, за који дан...

Затим ме је погледао и као да је разумео сва моја оклевања и недоумице, додао:

- А ти ћеш са нама, има посла и осим пушке...

Повео ме је кроз станичну гужву, аутобуси су мировали поредани у низу, празни и затворени. На перону за Двор и Костајницу нашао је групу познатих и предао ме бркатом чича- Стојану:

- Нека буде ноћас и сутра са тобом. А ја ћу вас наћи...

И журно заронио у гужву између непомичних аутобуса.

Те вечери и ноћи, у згради старе основне школе, лежећи на струњачама и ћебадима, у неком чудном полусну, у њему су се измешали догађаји и приче старог чича-Стојана...

... а брата тог Бранка позвали су у општину, држали га до јутра и претукли, све му лице изобличили... Седимо ми после и мисли­мо - зашто, миран човек, један од ретких који нигде није учествовао, таква му нарав, не видиш га ни кад је ту, спаси их Боже, јер не знају шта раде...

Кад, дојури ауто и стаде тачно пред кућу, слушамо и чекамо, ноћ, тишина и неко шкљоцање, а Бранко већ зна и виче:

- Лези, брзо, лези...!

Кад осуше рафале, мајко моја, прво их уку­цавају у зидове, па онда преко прозора, пршти стакло и лустер, падају слике са зидова, срча по нама к'о конфете. Таман то престаде, Бранко већ узео пиштољ, кад нешто улете кроз разби­јен прозор, запетља се у завесу па тресну поред мене.

- Избаци је - виче Бранко - избаци, изгинућемо!

А ја никако да је нађем, пипам около, негде се завукла, нема је па бог, чујемо и ауто оде, само још тишина, онако потпуна, дубока, све се около ућутало и чека прасак и пламен...

Тек после смо нашли - уза сам зид - половина цигле са причвршћеном поруком: ОВО ЈЕ ХРВАТСКА!

Тако је то почело, све у име Хрватске...

- Е, јесу велики народ - знао је Бранко да каже. - Пише о њима и у светској историји: прво као о Хрватима - дивљим пљачкашима, па онда као о Хустријанцима, па као о Хнемцима, а сада ће, вала, као о Хотентотима...

Али није то би разлог што су нас напали. И они су говорили свашта, и још много горе. Него, још кад је био први митинг хадезеоваца, Бранко и кум су дошли са југословенском заставом, па још великом, са оном звездом; шта да се ради, таква застава, штрчи међу оним свиленим и накићеним шаховницама... Замало што се нису потукли, али то су му запамтили, звали га ноћу телефоном, бушили гуме на ауту, претили да ће сачекати децу пред школом...

Али није ни то прави разлог. Дошао једном Бранко кући:

- Замисли шта ми каже онај Стјепан, знаш онај што има земљу до наше? Каже: А зашто ти, Бранко, не би могао ове године луцерку посејати, то је добро за земљу...

А ја га гледам и чудим се:

- А што ти, Стјепане, бринеш моју бригу? Што ти водиш рачуна о мојој земљи?

Он се збунио, гледа поред мене па каже:

- Ништа, ја то онак', све се мислим как' није господарски да се онаква земља испости.

- То ти каже? - питам ја Бранка. - То Стјепан теби каже? Е, мој Бранко, па он је на твоју земљу око бацио и већ рачуна, брине, хоће ли бити добра следеће године за њега!

Е, неће је, вала, добити док ја могу и једним прстом да мичем, - жестио се Бранко.

Тако је почело, кажем ти, синко, то је прави разлог - пљачка и грабеж туђег. Никад своју државу и веру нису имали па непрекидно туђе узимају. А оне њихове шаховнице не диже рука Хрвата јер он нема шта да диже, то је рука грабљивог католичког крсташа за кога је православље отпадништво, кварна вера и непријатељ римске цркве, а православци су рђави људи, бандити, дивљаци и кољачи, ђаволски сој и нерод који не треба штедети... Ето, тако је то било... Тако смо и ми наше комшије силно разљутили, баш као у оној причи...

Не знаш? Па ево, овако: живела срећна породица у великом селу, са свима лепо, а све им полазило од руке, свега имали. Кад једно вече - паде камен на кров, поломи цреп. Случајно, каже глава породице, играла се деца. Сутрадан - исто, пуче још један цреп. Није важно, опет ће глава породице, један ко ниједан. Заменићемо. Кад, прекосутра, киша каменица, црепови само прште.

Излете сви пред кућу кад, оно комшија баца камење, гледа их и не престаје. И породица се одмах међусобно посвађа: ко је то толико наљутио комшију да тако мора да им враћа...

Ето, тако смо и ми силно разљутили наше комшије да су морали да нам врате силом и да нас отерају одатле...

А још пре тога - шапутао је чича Стојан у полумраку, а около су спавале жене и девојке, у сну се трзала деца, иза про­зора блуделе црвенкасте тачке пушача без мира и сна - а још пре тога, још много раније, пре свега тога...

3 - ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ, ДЕО ПРВИ

У давним временима када су се људи и богови још мешали, једна од небеских кћери подмести се моћном кнезу великог и слободног племена. После много дугачких ноћи, увидевши да више не жели ниједну другу, кнез схвати шта се догодило али се од небеских чари више није могао одвојити. Сачека зато да се богиња породи у његовом градишту, са љубављу прихвати оба сина - близанца - и чим се она врати међу богове да своје заостале небеске послове обави, он подиже цео народ и покрену га на велики пут.

Хладно је у сенци богова, помишљао је кнез. Не ваља да народ зависи од молбеница, а деца ми буду слуге по небе­сима...

После много година путовања и премештања огњишта, он радосно застаде на обали моћне реке, велике као и воде из његових дечачких сећања: опет је био на почетку одакле су сви путеви отворени. За то време синови су му били дорасли до лука и копља, ликом исти, а по нарави различити: један је наследио очеву поноситост и лаковерност, други лукавост и нестид мајке...

* * *

Кад смо ушли у Двор и поставили страже, нове ровове нисмо ни морали да копамо - само смо продубили старе, оне из прошлог рата - опет су нападали из истих праваца и села као и пре 50 година. Свака генерација Крајишника има свој рат, тврдио је чича Стојан. Ја сам се три пута кућио и три пута су ме раскућили. Први пут усташе - спалише кућу, а четрнаест мојих побише и поклаше. Други пут комунисти - све су ми одузели, два рођака у затворе смесиили, а трећег, бога ми, чак на Голи Оток одвели. И таман се ја скућио и трећи пут, мислим све сам одужио, и рату и политици, кад ево ти нове хрватске демокрације, изминирали и моју кућу, само ми је остао затрпан подрум пун пића, ако нису и њега нашли...

Ово је, значи, мој рат - питам, а већ сам се сродио са пушком, кад те нападају није ти необично да се браниш.

Твој, него шта - каже чича Стојан. - Неће ваљати ако си поранио, па твој тек дође...

Седели смо у рову, на стражи, испред су биле мине, и њи­хове и наше, а позади, из збегова у шумама и пећинама враћале су се жене и деца, старци су носили ловачке пушке и самопуце - зашвајсоване водоводне цеви са окидачем - прима једну ловачку патрону и у шуми, из близине, не можеш да промашиш...

Између наших и њихових насеља кретале су се разне војске, бежали срндаћи са "оволиким" роговима, шуњали се ди­верзанти, осветници и пљачкаши. Само се права војска није по­јављивала, ћуте у касарни, тамо у шуми.

Одосмо најзад и код њих, кад, оно, туга божја, остао капетан, возач, керовођа и десетак војника, нема их ни за стражу. Сви Хрвати, Словенци, Албанци - побегли, па бога ми, и нешто Муслимана и Македонаца, па и Срба - у групама, једни за другим, и војници и старешине. А у хангарима, на клоцнама, чека више од сто ар­тиљеријских цеви - од бестрзајних до оних са огромним чаурама, као бурићи. Капетан крије срамоту војну и стрепи, обилази страже, шаље извештаје које ваљда више нико ни не чита и чека појачање.

Јован међу добровољцима сакупи нешто резервиста и посла их капетану - да се артиљерија бар сачува кад се већ не користи. А међу њима један баш из Костајнице, одмах га питам за стрица, волео бих да га нађем и да му се придружим.

- Знам га - каже - како да га не знам! И жену му, Марту...

- Па, где је - питам - шта је са њим, хоћу ли га скоро

видети...

-Нећеш – каже - нећеш скоро. Марту, можда, ено је у Костајници, Хрвати је међу своје примају, али њега, не знам...

- Па, зар није и он у Костајници - питам - или је, можда побегао, ушао у борбу?

А добровољац само слеже раменима:

- Не знам, момче, разишли смо се на разне стане, рат је...

Видим да он нешто петља кад онај високи, са крупним очима, онај што их је довео, улете у разговор:

- И ја ти познајем стрица, и стрину, како их не бих знао! Него, хајде ти са мном, остави се стража и стараца, наћи ћемо ми већ стрица...

Тако се ја прикључим Стевану, па у почетку, све уз њега. Свему ме је научио: и шта је то шапат смрти, оно п-с-с-с у ваздуху (одмах се бацај доле, у блато, трње, говна, није важно, јер где оманеш ту и останеш, други нећеш ни чути, снај­перисти само једанпут промашују); и шта је то кад ноћу црвена тачкица почне да шета по теби (ухватили те на инфранишан); и како се осваја насеље (не улицом, ни баштама, већ из куће у кућу, кроз зидове, као дух, све са "зољом" и бомбама); и како се бомбе спајају у грозд, да једна све активира, и како се чува од мина; "штепује" па "полива" рафалима, како се траже снајперисти, и да се заплењене "деветке" и "сингапурке" могу продати за хиљаду, а "томсони", "хеклери" и "узи" и за две хиљаде марака; и оно нај­важније - како остати жив (свако има метак који га тражи, зато главу чувај, а образ спасавај)...

Једном смо се нас двојица цело поподне бранили од пуног логора младих усташа. Згодан усек, са удубљењем, као бункер, а около чистина; они неискусни, каубојски пуцају са бока, све неке шешириће нахерили и рамбо-траке преко чела везали. Тек пред вече дође војска са транспортерима и потера их преко поља, а у онај усек сместише се везисти. Нисмо одмакли ни двеста метара кад мина хрупи, као да је нека зла рука водила, баш тамо, поби оне јадне момке да је Богу плакати.

Згледасмо се, спасли смо главе, а није нам до радовања, ваљда још није стигао наш метак...

Није стигао ни кад нас је мучио онај снајпериста, никако да га напипамо, па Стеван најзад изађе на друм, и поче да игра, извија се, преврће и врти - гледај, каже, одакле туче, нађи га, ти то можеш.

А заиста сам могао. Да имам оштро око и брз поглед знао сам и раније. Нико није могао да ме превари пакујући карте, мађионичарима сам "видео" већину чаролија, а шибицари су прекидали свој посао када се у игру озбиљно укључим - сребр- наста куглица као да је остављала светлуцав, само мени видљив траг... Тако сам успевао да брзо откријем сваког снајперисту: као да сам видео пут метка, неки трептај у ваздуху, одсјај у даљини...

И овог сам нашао - седео је у крошњи, међу лишћем, иза дебелог заклона, као у ловачкој чеки, опасан и невидљив, истурајући врх цеви и дурбина као страшан пипак - и скинуо га "зољом" из прве, само је бљеснуло, лишће је постало провидно и испарило у диму и пламену, остала је само рупа, као таман тунел у свет смрти, која се ширила пред нама и која је и нас чекала на крају неког другог, још увек непознатог тунела...

За стрица сам многе питао, али ништа - или га не знају, или не знају шта је било са њим... Тек када смо ушли у Петрињу, град у коме сам одрастао, то клупко се коначно размотало...

Пала већ сва упоришта, још једино од Видушевца грува, а ја пошао да видим шта је остало од мог детињства. Такорећи ништа - срушено, спаљено, измцњено, не можеш га препознати. Зауставим се тек пред Светим Спиридоном Петрињским - већ сам чуо да је неки Ловрековић измитраљирао цркву, затим је била минирана, али је још стајала. А сада, преда мном, рушевина! И то не од мина или граната, срушена је изнутра, зналачки, уочи нашег доласка. Улаз и део фасаде остао је читав, као кулисе у позоришту, а унутра је све пало, зидови су одлетели у страну, а кров се спустио на подрум, као да је цела пропала у земљу...

Завучем се унутра, знам да је испод цркве велика сала, да видим да ли је она, можда, преживела? Кад нешто шушну, обори се цигла и ја пронађем скривеног усташу, нека мрка кошуља на њему са оним тракицама, већ знам - специјалац.

Поведем га у штаб, понешто питам - он све прича, па и да је био дуго у Костајници. Зна Марту, њихов сарадник је била, повукла се са 103. зенг-бригадом. Мени криво, стрина, али бар сам истину чуо.

- А стриц, је 1' се и он повукао - питам подсмешљиво, никако не могу да се помирим за Марту.

- Не – каже - он се убио, има већ подуже...

- Како убио, проклетињо једна, ви повукли ороз, а он се убио...

- Заиста - каже усташа - не лажем, сам се убио, знају људи. Марта нам је показивала пречице, скривене пролазе и места за заседе, а он јој једном оте пиштољ, њу рани, а себе уби, из прве!

- Лажеш, битанго - кажем. - Измишљаш, стоко усташка, да ми се осветиш што сам те нашао!

И ко зна како би се то завршило да не наиђе Стеван:

- Остави зликовца, нека му суде, има зашто. А ти - сад знаш, убио се. Да спере срамоту. Спасао је образ, али није сачувао главу..,.

- Зато су они раније врдали са одговорима - схватим ја. - А ти, Стеване, од када ти то знаш? - питам, а још не верујем.

Стеван ме гледа оним својим крупним очима, па оне још као да расту:

- Одавно - каже. - Зато сам те и повео са собом, да не будеш сам...

Као да ме је граната погодила. Као да ми је цео онај срушени кров Светог Спиридона Петрињског пао на главу...

4 - ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ, ДЕО ДРУГИ

...Када се богиња најзад вратила, затече разрушено градиште и давно затрављена огњишта. У страшном бесу она прелете сав Исток и Запад, претражи Север и Југ ... Племе је управо прелазило велику воду, ватре су се већ димиле и на другој обали, када их најзад нађе. Спусти се на земљу окружена муњама, онемоћа већ старог кнеза, а синове позва к себи, на небо, међу богове.

Први то поносито одби и са већином народа настави очев пут ка југу. Тамо је основао државу, толико моћну да је ни лаковерност њених владара није могла уништити.

Други син - близанац прихвати мајчин позив, али је умоли да претходно одведе заостали део племена на нова станишта, даље о непослушног брата. Затим се уздиже код мајке, а његов народ остаде без владара и државе, служећи другима на

земљи као и њихов кнез на небу...

* * *

19. септембар 1991. године - На улазу у Петрињу рањен Бранко Крајчиновић, рођен 12. јануара 1957. у Јабуковцу. Отац Бранкице и Милене. Након краћег времена подлегао ранама.

21. септембар 1991. године - Ослобађајући Петрињу, код виле Гавриловић погинуо од усташког снајпера Бранко Полимац, рођен 1950. у Грабовцу. Оснивач и први председник СДС за Грабовац.

23. септембар 1991. године - Код виле Гавриловић погинуо Милан Свилокос, стар тридесет шест година, из Горње Пастуше, отац Дејана и Дијане.

28. септембар 1991. године - У ослобођеној Петрињи, од неоткривеног усташког снајпера, погинуо Стеван - Стево...

Био си љут на њега и мало си говорио. И даље сте били заједно, разумели сте се и без речи, оне вам више и нису биле потребне. Приметио си када је оборио главу и за тренутак ти је било драго, жао му је, помислио си, каје се, веровао си и ситно, злосрећно се порадовао...

На рукама си га однео до болнице, аутоматом мах­нуо лекарима да га прихвате.

- Али, он је мртав - рекли су.

Ти си цев подигао у правцу њихових трбуха. Тада си већ био лак на обарачу и они су то знали, већ су много таквих видели.

- Није то био његов метак - рекао си. - Не може он да погине од јед­ног, туђег метка. Није његов метак...

Стајали су и гледали те, сигурно су осећали топлину око пупка док си ти лагано померао врх цеви од једног од другог.

        - Покушаћемо, наравно - рекао је старији лекар. - Дајте га на сто. А ви, да нисте и ви рањени - упитао те је.

- Нисам - рекао си - само је он добио метак. Туђ метак.

Спустио си цев и тада схватио да све ово не радиш ти већ неко други, неко нов у теби и истетурао си напоље, одједном уморан, сав тежак. Заплакаћу, помислио си и обрадовао се, али су ти очи остале суве и пецкаве, као да су пуне труња.

Гледали смо после како се шеташ на месту где је Стеван погинуо, како ту играш, вртиш се, пуцаш у ваздух, небу показујеш заробљене усташке капе, шаховнице, блузе... Али све је било узалуд, снајпериста се више није огласио, није још било време за твој метак...

Тек много дана касније, када си узео чај и окренуо се да га њему додаш, тек тада су ти се очи овлажиле и сва тежина се из њих спустила у груди, да ту и остане...

Цео један дугачак, мрачан и непознат тунел био је између вас двојице и када дође ред на тебе био си сигуран да ћеш то знати - негде у том мраку гледаће те, пазити и чувати оне његове велике, увек зачуђене и добре очи.

        Миливој Анђелковић

Напомена аутора: Прича је објављена у антологији ратних прича која је добила наслов по њој - ЛЕГЕНДА ЗА УПУЋЕНЕ, јуна 1993. године. Написана је крајем 1992. и почетком 1993. године. Тада сам често писао за Радио Београд – Драмски програм, највише за емисију Звездани часови, и сарађивао са њеним уредником Јованом Ђурићем – Џонијем. Он је био родом из Двора на Уни и сваке недеље су долазили његови земљаци, и сусретали се са њим, тако да сам често и ја био присутан. Доносили су забрињавајуће вести из Двора и Крајине, као и новине крајинских општина, које су се, из месеца у месец, претварале у ратне билтене.

        Сећам се тренутка и кључне реченице из које је, и због које је, настала ова прича.

Јован их пита: - Па добро, како се припремате за одбрану, копате ровове?

И чујем одговор: - Само смо продубили старе, оне из прошлог рата - опет нападају из истих праваца и села, као и пре 50 година…

        Осим две главне личности и чича Стојана, који су у себи сажели особине и одлике више особа, као и легенде о два брата и богињи која је ауторова фикција, све остало је засновано на стварним догађајима из прича Крајишника или из крајинске штампе 1992/93. године.  

М. А.

www.amika.rs